September 2015 - Page 2 of 2 - Svet fizike
Svet fizike

Archive for September, 2015

Efekat leptira

by on Sep.16, 2015, under iz ugla Prof. dr Branislava Čabrića

 

 

 

eapsaHaotično ponašanje

Godinama se pretpostavljalo da je dinamika svih sistema inherentno proračunljiva. Ipak, nasuprot ovoj intuiciji, ima mnogo prirodnih sistema za čije se kretanje ispostavilo da su inherentno haotični. U biologiji su haotične srčane aritmije i nejednaki nervni impulsi, a u astronomiji, nekad uzornom primeru njutnovske fizike, danas se zna da je kretanje nekih objekata haotično, kao što je kretanje meseca Hiperiona, koji se okreće oko Saturna po nepredvidljivo zapletenoj orbiti.

Nakon što je tokom Drugog svetskog rata služio kao meteorolog u Vazdušnom korpusu Američke armije, Lorens, Edvard (Norton) [Lorenz, Edward (Norton), 1917-2008], američki meteorolog, je bio jedan od prvih koji je razvio numeričke modele atmosfere i za vremensku prognozu koristio kompjutere. On je dokazao unutrašnju nemogućnost dugoročnih prognoza vremena i pomogao da se zasnuje proučavanje haosa.

Lorens je primetio da male razlike u početnim uslovima njegovih numeričkih modela atmosfere mogu, nakon relativno kratkog vremena, da dovedu do radikalno različitih ishoda. Shvatio je da su diferencijalne jednačine koje se koriste u opisu ponašanja atmosfere, budući determinističke, takođe veoma zavisne od početnih uslova, i da se time upotrebljivost praktičnih vremenskih prognoza ograničava na oko jednu sedmicu. Ova pojava je poznata kao efekat leptira, prema ideji da rezultat malog pokreta vazduha, izazvanog udaranjem leptirovih krila na jednom delu Globusa, teorijski može biti oluja udaljena hiljadama milja nakon nekoliko nedelja.

On je nastavio da istražuje druge primere haotičnog ponašanja, utvrdivši 1963. da čak i vrlo prosti deterministički sistemi mogu pokazivati haotično ponašanje. Jedan od njegovih primera bilo je kretanje vodeničnog točka koje, kao što je on pokazao, postaje nepredvidljivo i sklono slučajnim obrtima pravca, kada brzina vodenog toka prekorači graničnu vrednost. Da bi ilustrovao haotičnu dinamiku takvih sistema, Lorens je modelovao tzv. Lorensov atraktor, trodimenzionalnu krivu u kojoj položaj tačke predstavlja pokret dinamičkog sistema u faznom prostoru. Kriva pokazuje kako kretanje sistema neperiodično osciluje između dva pravca i nikada se ne smiruje u ustaljenom položaju.

U tradicionalnom svetu Njutnove fizike, dinamički sistemi se opisuju pomoću jednačina koje dopuštaju da se s velikom izvešnošću predvidi buduće kretanje objekta. Na primer, kretanje planeta se može pouzdano proračunati godinama unapred, do delića sekunde. Godinama se pretpostavljalo da je dinamika svih sistema inherentno proračunljiva, čak i onda kada su neki od njih tako komplikpvani da prevazilaze našu sposobnost proračuna.

Ipak, nasuprot ovoj intuiciji, ima mnogo prirodnih sistema za čije se kretanje ispostavilo da su inherentno haotični. Prvi primer sistema koji je prepoznat kao takav bilo je vreme, ili pre jednačine korišćene za njegovo modelovanje. Ove jednačine se nikada ne uklapaju u ustaljeno stanje, već neprekidno variraju na neperiodičan, očigledno slučajan način. Američki meteorolog Edvard (Norton) Lorens je pokazao da one prikazuju ekstremnu zavisnost od svojih početnih uslova, faktor koji dugoročnu vremensku prognozu čini praktično nemogućom.

Od tada su u svim granama nauke mnogi drugi fenomeni prepoznati kao haotični. Primeri su kretanje prostog dinama koji može da podleže nepredvidim obrtajima i može da bude model nepravilnih obrtaja Zemljinog magnetnog polja kroz geološku istoriju. U biologiji su haotične srčane aritmije i nejednaki nervni impulsi, a u astronomiji, nekad uzornom primeru njutnovske fizike, danas se zna da je kretanje nekih objekata haotično, kao što je kretanje meseca Hiperiona, koji se okreće oko Saturna po nepredvidljivo zapletenoj orbiti. Klasičan primer je turbulencija, kao i populacije divljih plemena koje prolaze kroz nepredvidljive cikluse.

Haos je definisan kao nepravilno, nepredvidljivo ponašanje determinističkih nelinearnih dinamičkih sistema. Kao takvi, fraktali (str. 350 u [1] su izrazito vizuelni primeri haotičnih sistema, gde se vidi kako očigledno prosti oblici, pažljivim uvidom, na progresivno finijim skalama razvijaju beskonačnost detalja (str. 335 u [1]).

 

Referenca

[1] Dejvid, Jan, Džon i Margaret Milar, Kembrički rečnik – Naučnici, Dereta, Beograd 2003. str. 335.

 

Cabric

 

 

 

 

Prof. dr Branislav Čabrić, u penziji

Prorodno-matematički fakultet u Kragujevcu

E-mail: branko.cabric@gmail.com

Share
Leave a Comment more...

Da li smo sami?

by on Sep.11, 2015, under iz ugla Prof. dr Branislava Čabrića

Astrobiologija

leteci-tanji-vanzemaljci-svemirski-brod-nlo04

 

Da li smo sami?

            Od kako je čovek počeo zaista da shvata prostranstvo Svemira i stekao neku ideju o tome šta su i kako nastaju planete, počeo je da se pita da li je ovaj naš mali, plavi, treći kamen od Sunca, jedini dom inteligentnih živih bića. Pitanje postojanja „vanzemaljaca“ dobija na popularnosti sredinom XX veka kada mnogi pojedinci sa različitih strana sveta počinju da primećuju razne „sumnjive“ pojave na nebu koje (bar oni sami) nisu znali da objasne ovozemaljskim fenomenima. Tih godina, tačnije 1951., jedan oficir američkih vazdušnih snaga (United State Air Force) Edvard Ruplet (Edward J. Rupplet), je prvi put skovao skraćenicu koja označava ove pojave – NLO –  neindetifikovani leteći objekat. Koliko je pitanje postojanja „vanzemaljaca“ popularno vidimo po brojnim primercima istih koji su tih godina počeli da uzimaju glavne uloge u holivudskim filmovima, i čija popularnost ni do danas nije opala jer svi vole da vide na svojim malim i velikim ekranima neko čudovište iz svemira u dobroj naučno-fantastičnoj akciji.

 

Bez obzira na mišljenje i verovanje javnosti, postojanje života van Zemlje je u nauci jedno od najbitnijih pitanja te se ne uzima olako. Letelica Viking 1 (http://www.nasa.gov/mission_pages/viking/) bila je prva misija poslata sa ciljem istraživanja Marsa. Tokom ove misje načinjena je fotografija površine Marsa 1976. godine na kojoj se, na veliko zaprepašćenje, moglo uočiti „ljudsko lice“ naizgled uklesano u steni na Marsu. S obzirom na važnost ovog pitanja, jedan od zadataka Mars Global Surveyor misije iz 1998. godine, naslednika Vikinga 1, bio je da se vrati na mesto „lica“ i načini nove fotografije istog dela Marsove površine, sada sa mnogo boljom opremom. Novi snimci su, kako je i očekivano, pokazali da je u pitanju bila samo „igra senki“ te da je „lice na Marsu“ samo obično marsovsko brdo.

U poslednjoj deceniji XX veka, razvila se astrobiologija, kao posebna interdisciplinarna oblast, čiji je cilj da istražuje uslove i mogućnosti nastanka života na nekim drugim svetovima kao i da razvije nove metode koje bi nam pomogle da taj „vanzemaljski život“ i primetimo. Međutim, odakle početi ovu potragu? Samo naša galaksija, Mlečni put, ima oko 400 milijardi zvezda, koje možda u svojoj blizini kriju neki život. Ali da li je svaka od tih zvezda pogodna? Vodeći se oblicima života koje već poznajemo, koji su prisutni na Zemlji, današnja potraga za životom van Zemlje usmerena je samo na jedan deo zvezdanih sisitema koji se smatraju pogodnim za eventualni život. Sunce je jedna tipična zvezda, prosečne veličine i temperature ali postoje i one koje su mnogo drugačije. Zvezde koje su mnogo veće i toplije od Sunca, se ne smatraju pogodnim za nastanak života u njihovoj blizini jer što je zvezda veća njen životni vek je kraći, a živim organizmima treba vremena da nastanu i evouliraju. Zvezde koje su nalik Suncu, će se smatrati pogodnim za nastanak života samo ako u svom sistemu imaju planete. Međutim i sve planetje nisu pogodne. Ne samo da je potrebna atmosfera da bi zaštitila eventualni život od štetnog zračenja, nego je,  kako naučnici smatraju, neophodno i prisustvo tečne vode što će jedino biti moguće ako površina date planete nije suviše topla. To znači da, za svaku zvezdu nalik Suncu, postoji oblast, tzv. nastanjiva zona, na nekom rastojanju od zvezde, gde nije ni suviše toplo ni suviše hladno, da bi tečna voda mogla da opstane.

 

Drejkova jednačina

Američki astronom Frenk Drejk (Frank D. Drake) je 1961. godine dao prvu procenu mogućeg broja inteligentnih civilizacija u našoj galaksiji s kojim bismo mogli komunicirati. Jednačina pomoću koje se procenjuje ovaj broj je danas dobro poznata kao Drejkova jednačina:

 

drejkova jed
(1)

 

S obzirom da su nam interesantne samo zvezde nalik Suncu, prvo nam je bitno da procenimo koliko ovakvih zvezda ima u našoj galaksiji, odnosno da znamo brzinu nastanka zvezda nalik suncu R* . Današnje procene ove veličine nam kažu da je R* oko 1 zvezda nalik Suncu godišnje. Ovaj broj je, od svih ostalih koji ulaze u Drejkovu jednačinu, najpreciznije određen. Međutim, neće sve zvezde nalik Suncu biti rođene sa planetama u pratnji. S  toga u Drejkovoj jednačini imamo veličinu fp koja predstavlja procenat zvezda koje imaju planete. Ova veličina je nedovoljno poznata još uvek ali se smatra da se kreće u opsegu 0,25 <  fp  < 1 tj. da u najboljem slučaju svaka, a u najgorem slučaju tek svaka četvrta zvezda ima bar jednu planetu. Kao i zvezde, i planete mogu biti dosta različite, međutim nama trebaju samo planete na kojima postoje uslovi za nastanak života. Veličina fz u Drejkovoj jednačini predstavlja procenat planeta (po zvezdanom sistemu) koje su nalik Zemlji i kreće se u opsegu 0,01 <  fz < 1 što znači da u najboljem slučaju svaka, a u najgorem slučaju tek svaka stota planeta u zvezdanom sistemu ima uslove za nastanak života na njoj.

Tačno kako i zašto je na Zemlji nastao život je jedna od najvećih misterija savremene biologije. Da li je samo dovoljno da postoje uslovi za nastanak života da bi on kad tad nastao, ili postoje još neki faktori, se još uvek ne zna. Veličina fuzz u Drejkovoj jednačini predstavlja procenat planeta sa uslovima za život na kojima zaista nastane život. Ovo je još uvek vrlo nepoznata veličina, ali se pretpostavlja da se njena vrednost nalazi u opsegu 0,000001 < fuzz < 1, tj. da u najboljem slučaju na svakoj, a u najgorem slučaju tek na jednoj u milion planeta sa uslovima za nastanak života zaista nastane život. Iako je Darvinova teorija evolucije danas u glavnom opšte prihvaćena, svaki biolog će vam reći da ona i dalje ostavlja mnoga pitanja bez odgovora. Jedno od tih pitanja je tačno kako i zašto neka vrsta razvije inteligenciju. S obzirom da želimo da procenimo broj mogućih civilizacija s kojima bismo mogli da komuniciramo jasno je da nam treba inteligentna vrsta. Veličina fi nam kaže u kom procentu slučajeva će nastali život postati vremenom inteligentan. Naravno, i ovo je i dalje vrlo nesiguran broj i kreće se kao i prethodni u opsegu 0,000001 < fi < 1. Međutim, iako i pračoveka smatramo za inteligentnu vrstu, on još uvek nije bio sposoban za komunikaciju kakva nama ovde treba. Da li će svaka trenutno prisutna inteligentna vrsta biti na dovoljno visokom stepenu tehničke razvijenosti, sposobna za komunikaciju? Ovo je isto veličina koju ne poznajemo dovoljno već samo procenjujemo na 0,000001 < fz < 1. Konačno, čak i kada bismo našli tehnički naprednu „vanzemaljsku“ civilizaciju, komunikacija mora biti dvosmerna što znači da obe civilizacije moraju opstati dovoljno dugo da bi poslale pitanje i primile odgovor. S obzirom da je brzina prenosa signala (radio talasa) tj. brzina svetlosti konačna, to znači da što je dalja neka civilizacija to će više vremena biti potrebno da primimo odgovor. Veličina T predstavlja životni vek tehnički napredne civilizacije pre no što ona nestane usled na pr. neke masovne katastrofe kao što su nuklearni ratovi, pandemije, udar asteroida itd. „Zemljani“ su dovoljno tehnički napredni za ovakvu komunikaciju tek oko 50 godina, tako da je i ovaj broj nepouzdan, ali pod pretpostavkom da će životni vek ovakve civilizacije biti ograničen životnim vekom matične zvezde (dakle ako ne možemo da se preslimo u neki drugi zvezdani sistem pre nego što nam Sunce umre) ova veličina se procenjuje na 50 god < T < 5 miljardi god.

Videli smo da su veličine koje ulaze u Drejkovu jednačinu prilično nepouzdane. Neke su manje, neke više optimistične. Međutim, ako uvrstimo trenutno naj realnije procene ovih brojeva na osnovu onoga što danas znamo, dobijamo.

N = 1 god.-1 x 0,25 x 0,1 x 1 x 0,01 x 1 x 100.000 god. = 25              (2)

Znači, trenutno u našoj galaksiji možda postoji čak 25 „vanzemaljskih“ civilizacija s kojima bismo mogli da komuniciramo (na osnovu onoga što smatramo za najrealniju trenutnu procenu)! S obzirom na nepouzdanost veličina kojima baratamo ovaj broj može biti mnogo veći, ali i mnogo manji.

SETI projekat

S obzirom da verovatnoća postojanja inteligentne „vanzemaljske“ civilizacije u našoj galaksiji nije zanemarljiva, čovek je započeo i aktivnu potragu za njima. SETI projekat  (Search For Extra Terrestrial Inteligence) je sveobuhvatan naziv za ljudske aktivnosti usmerene ka nalaženju „vanzemaljske“ civilizacije. Ovaj projekat je otpočeo šezdesetih godina XX veka i uglavnom se oslanja na „osluškivanje“ radio zračenja (talasa) koje nam stiže sa zvezda. Iako zvezde same po sebi emituju radio talase, ukoliko bi se u posmatranom zvezdanom sistemu nalazila i naseljena planeta, pretpostavlja se da bi sa takve planete dolazilo „ne-prirodno“ radio zračenje koje bi se lako moglo uočiti. Logika ovakvog razmišljanja se ogleda u tome što deo radio zračenja TV i radijskih signala koje emitujemo na Zemlji, napušta Zemljinu atmosferu i emituje se u svemir, a za takve veštačke radio signale je karakteristično da se ponavljaju i da su u uskom opsegu što ih lako razdvaja od svakog prirodnog radio zračenja. U okviru SETI projekta mnogi radio astronomi koriste radio  teleskope i posmatraju zvezde u našoj galaksiji u potrazi za ovakvim signalima[1]. Međutim s obzirom na mnoštvo zvezda u našoj galaksiji i na obilje sirovih podataka dobijenih ovim pretragama, u okviru SETI projekta razvijen je i SETI@home projekat čiji je cilj da ubrza obradu dobijenih podataka. Ispostavlja se da je količina podataka sakupljenih u okviru SETI projekta mnogo veća od raspoložive kompjuterske moći u institucijama gde se obavljaju ova istraživanja. U cilju angažovanja većeg broja kompjutera pokrenut je SETI@home koji svakome ko želi dozvoljava da pomogne ovaj projekat tako što će na svoj kućni kompjuter instalirati SETI@home aplikaciju koja će se pokrenuti kao „screesaver“, sama povezivati na internet odakle će (sa neke naučne institucije) preuzimati podatke koji treba da se obrade, obrađivati ih, i obrađene slati putem interneta natrag na server institucije uključene u SETI istraživanja.

 

Referenca

Prodanović, T., U potrazi za vanzemaljskim civilizacijama, u Zborniku predavanja „Teme moderne fizike 3“, Prirodno-matematički fakultet, Niš, 2010., str. 53 – 66.

Cabric

 

 

 

 

Prof. dr Branislav Čabrić

Prirodno-matematički fakultet u Kragujevcu

branko.cabric@gmail.com

 

 

 

[1] Tema SETI projekta i potrage za vanzemaljskim životom lepo je oslikana u knjizi, Karla Segana „Kontakt“ i istoimenom filmu iz 1997. godine.

Share
Leave a Comment more...

Susret sa teleskopom

by on Sep.02, 2015, under iz ugla Prof. dr Branislava Čabrića

 

 

galaksija

Fotografija iz galerije Astronomske opservatorije PMF-a u Kragujevcu

 

 

Susret sa teleskopom je kvalitativno nov moment u obrazovanju. Na primer, ko jednom vidi raspored Galilejevih satelita oko Jupitera, može reći da ima nešto što će biti trajno znanje i upečatljiva slika. Iskustvo kazuje da se na taj način, pre ili kasnije, pale kod pojedinaca, u ranoj mladosti, uobrazilje i podstiče entuzijazam koji kroz deceniju ili dve može razgoreti naučničku kreativnost.

 

Od pre tridesetak godina u Kragujevcu postoji i radi opservatorija, koliko znamo prva te vrste u centralnom delu Srbije. Osnovala ju je grupa entuzijasta fizičara i astronoma amatera okupljena na Prirodno-matematičkom fakultetu Kragujevačkog univerziteta (V. Babović, B. Čabrić, D. Todorović, V. Ristić i dr). Mala svečanost otvaranja Opservatorije bila je praćena tada, u jesen 1986. godine, prigodnim ceremonijalom “krštenja”: nazvana je Belerofont, po mitskom helenskom heroju. (βελλεροφόντης, helenski mitski heroj, čije podvige opisuje i sam Homer. Usmrtio je čudovište Himeru, jašući na krilatom konju Pegazu. Izvršio je i druga junačka dela. Da navedemo i ono što nam u ovoj lepoj simbolici ne ide u prilog: gordi Belerofont je pokušao da na Pegazu uzleti do Olimpa, ali je po Zevsovoj volji pao u trnje, oslepeo i obogaljio se.)

Centralna vrednost opservatorije je Karl-Cajsov teleskop. Navedimo osnovne karakteristike tog instrumenta. Prečnik otvora ogledala iznosi 15 cm. Ekvivalentna žižna dužina je 2,25 m. Poseduje okularski sistem revolverskog tipa, s pet okulara koji daju uvećanje od 56 do 375 puta (uz mogućnost montiranja i jednog Barlovljevog sočiva). Pri najmanjem uvećanju vidno polje iznosi 37′, dok je pri maksimalnom uvećanju oko 7′. Sistem pripada klasi meniskus-Kasegren reflektora. Teorijski, ovim teleskopom je moguće detektovati objekte 12. prividne zvezdane veličine (tj. oko šest veličina preko mogućnosti ljudskog oka). U kompletu se nalazi i odgovarajuća astrokamera, kao i filter za posmatranje Sunca i nekoliko okularskih filtera.

Teleskop je smešten u kućici na ravnom krovu Instituta za fiziku. (Kao što se zna, grad nije najbolje mesto za lociranje teleskopa. Zasad, nemamo bolje rešenje. Napadno ulično svetlo daje primetno optičko zagađenje (svetlosni fon). Takođe, gradski smog Kragujevca nije od onih minimalnih.)  To je prostorija duga 3,5 m, široka 2,5 m i visoka 2m. Pokretni krov je realizovan pomoću valjkastih ležajeva koji se opiru na dve gvozdene šine. Može se pomerati iz centralnog položaja na jednu ili drugu stranu duž pravca severoistok-jugozapad (uslov kojem su veše kumovali arhitekte nego astronomi!). Ograničavajući faktor pri gradnji prostorije bila su veoma skromna finanijska sredstva. Ipak, teleskopska kućica ovog tipa pokazala se kao dovoljno funkcionalna.

Do sada je opservatorija korišćena za stručni i pedagoški rad, na četiri načina. Uslovno govoreći, ta podela bi ovako izgledala.

  1. Stručni i istraživački rad iz optike i astronomije.

Teleskop koristimo kao sredstvo koje omogućava interdisciplinarne zahvate u prirodnim naukama. Primer takve delatnosti je naš pristup Remerovom metodu merenja brzine svetlosti. Ispostavilo se da astronomskoj metodici rada nikad nije dosta novih fizičkih razjašnjenja. Postojanje opservatorije vidimo i kao embrion neke buduće astrofizike na fakultetu. Da sve ovo brže krene napred, oseća se nedostatak profesionalnog astronomskog kadra; saradnja sa srodnim institucijama u Srbiji i šire pomoći će u tom smislu. (Sa zadovoljstvom ističemo da nam je Astronomsko društvo “Ruđer Bošković” na početku dosta pomoglo. Želimo da se ti kontakti intenziviraju. Posebno naglašavamo trud A. Tomića i njegovih saradnika. Pomoć u obuci svesrdno su dali i astronomi iz Beograda, pre svih A. Tomić, J. Miloradov-Turin i M. Jeličić)

  1. Studentske vežbe i diplomski radovi.

Teleskop je skoro idealan instrument za elegantno izvođenje na desetine sadržajnih vežbi univerzitetskog nivoa. Tu spada određivanje nekih parametara Sunčevog sistema, geofizičkih karakteristika naše planete, nekih zanimljivosti zvezdanih sistema, brzine svetlosti, fotometrijskih veličina, osobina atmosfere, pravljenje odgovarajućih kompjuterskih programa i dr. Više studenata je do sada uradilo svoje diplomske radove interesujući se za osmatranje Sunca, za astrofotografiju i slično, ili prosto za teleskop kao takav.

  1. Prigodne demonstracije za srednjoškolsku omladinu i mladež.

Na nekim smerovima pojedinih srednjih škola sluša se i predmet astronomija. Nekoliko generacija đaka do sada je u tom smislu koristilo kapacitete Belerofonta. Susret sa teleskopom je kvalitativno nov moment u obrazovanju. Na primer, ko jednom vidi raspored Galilejevih satelita oko Jupitera, može reći da ima nešto što će biti trajno znanje i upečatljiva slika.

  1. Teleskop za osnovce.

U Belerofont dolaze ekskurzije osnovaca, da pogledaju Mesečeve kratere (obavezno uz uzvike iznenađenja), Saturnov prsten (uz opis šta su primetili) ili pege na Suncu i sl. Iskustvo kazuje da se na taj način, pre ili kasnije, pale kod pojedinaca, u ranoj mladosti, uobrazilje i podstiče entuzijazam koji kroz deceniju ili dve može razgoreti naučničku kreativnost. Nikad nismo sigurni da će podsticaji te vrste biti bitni, ali znamo da moraju postojati i da bez njih teško može da se govori o budućnosti znanja.

Pored toga, treba računati i sa perspektivom da Belerofont jednog dana bude jednim delom i Narodna opservatorija za ovaj deo Srbije. Naime, poznata je činjenica da mnogi obični ljudi, raznih zanimanja, pokazuju (teško definisan) senzibilitet u vezi sa potrebom da pogledaju u nebo. Astronomija je uvek nešto još, što rezonira sa prirodom čoveka. Kad kažemo, na primer, da ovog momenta u naše oko stiže svetlost koja je krenula pre milion godina, to izaziva skoro etički efekt. Suočavamo se sa onim što je jedan srpski filozof zvao: nemoralnost besmrtnosti.

Ne slučajno u jednoj našoj komunikaciji sa građanstvom je, između ostalog pisalo:

“Dođite u Opservatoriju: pogledajte Sunce i na njemu znamenite pege (trebalo bi o tome da znate bar onoliko koliko je pre trista godina znao veliki Galilej); pogledajte Mesec i kratere na njemu – tamo je More Spokojstva (i More Izobilja); Posmatrajte maglinu Andromeda – to je cela jedna galaktika, susedni svet, možda ćete se baš tog trena dvogledati sa sabratom iz Svemira (koji je takođe nespokojan što cene rast);…. A naći ćete i nešto što samo vi vidite, jer vidiku nema kraja. Napustite kancelariju, kafić, svađu, dosadu, inflaciju, ubijte svoju Himeru (glava lava, telo koze, rep zmije – i vatru bljuje) i pola sata gledajte odakle smo pali i gde nam je mesto. Nebo nad Kragujevcem se otvorilo! Možda ćete posle toga nekom nešto oprostiti. Možda će izroniti druge šanse. Kome zaklecaju kolena od nepojamnog Prostora postaje bolji; slabost od nanosa Vremena oplemenjuje. Ljudska mera se kroji u Svemiru….”

 

Ulagalo se u Opservatoriju malo i sporo, ali nikako ne nimalo. Krajem devedestih došlo je do renoviranja Opservatorije. Zaslugom tadašnjeg dekana R. Žikića, napravljena je nova, solidnija prostorija na krovu Instituta za fiziku, u okviru celovitog programa nadgradnje zgrade fizike. Pred Opservatorijom javila se i prostrana učionica pogodna za prijem posetilaca, prigodna predavanja i sl. Renoviranu Opservatoriju svečano je otvorio 14. aprila 2000. godine, na Dan fakulteta, dekan M. Petrović. Aktuelna fakultetska administracija dekana S. Trifunovića investirala je u kupovinu jedne rezervne teleskopske cevi i nabavila adekvatan kompjuter, kao i jednu solidnu Web kameru koju su članovi Opservatorije prepravili za astronomske svrhe. Internet je stigao u Opservatoriju (http://physics.kg.ac.rs/fizika/astronomija/index.htm ).

Na stručnom planu, tim okupljen oko Opservatorije napravio je dosad nekoliko zanimljivih prodora. Tu spadaju razjašnjenja u vezi sa Remerovim metodom merenja brzine svetlosti, osmatranja Sunčeve aktivnosti, fotografisanja kometa, Sunčevih pega, maglina i pomračenja Meseca i Sunca.

 

Literatura

  1. Babović, V., Čabrić, B., Belerofont opservatorija u Kragujevcu, Vasiona, XL, br. 3-4 (1992), str. 74.
  2. Godišnji izveštaj, Prirodno-matematički fakultet, Kragujevac, 2005., str. 55.

Cabric

 

 

 

 

Prof. dr Branislav Čabrić

Prirodno-matematički fakultet u Kragujevcu

 

branko.cabric@gmail.com

 

 

 

 

 

Share
Leave a Comment more...

Najveći teleskop

by on Sep.01, 2015, under iz ugla Prof. dr Branislava Čabrića

 

Nije jasno ko je načinio prvi teleskop. Možda je to bio engleski matematičar i geodeta Leonard Diges (1520-59) koji je verovatno načinio teleskop oko 1550, s konveksnim sočivom čiju je sliku konkavno ogledalo reflektovalo radi posmatranja. Već odavno se iznosi tvrdnja da prvenstvo pripada Hansu Liperšeju (Hans Lippershay, oko 1570 – oko 1619), holandskom tvorcu naočara koji je 1608. tražio patent za konstrukciju koju bismo danas klasifikovali kao galilejsku. Ono što je izvesno jeste da su se 1609. takvi teleskopi prodavali u Parizu, Milanu i Londonu i da je Galilej ubrzo čuo za ovu napravu, shvatio njenu konstrukciju, načinio sebi nekoliko teleskopa i za godinu dana video planine na Mesecu, pege na Suncu, mene Venere i četiri veća Jupiterova satelita, sve po prvi put. Njegov najbolji teleskop imao je uvećanje od oko 30 puta.

 

NAJVEĆI TELESKOPNa vrhu vulkana Mauna Kea na havajskom Velikom ostrvu izgrađeno je 13 grupa opservatorija. Jedna od njih sastoji se od osam različitih submilimetarskih radioteleskopa. Jedanaest zemalja i razni Univerziteti učestvuju u istraživanjima. S druge strane su najveći teleskopi Kek, prečnika deset metara. Kek jedan i Kek dva  najveći su na svetu optički i infracrveni teleskop. Njihova ogledala sastoje se od 36 šestougaonih elemenata koji deluju kao jedno ogledalo, a koriste se samo noću. Zaštitna kupola teška je 700 tona dok je konstrukcija s ogledalima visoka oko osam spratova. Kada astronomi posmatraju neko nebesko telo ili pojavu, teleskop se automatski lagano pokreće da bi slika uvek bila u centru. Zanimljivo je da astronomi više ne posmatraju sliku golim okom već na ekranu kompjutera.

320px-KeckObservatory20071020

Evropska organizacija za astronomska istraživanja (ESO) započela je nedavno izgradnju nejvećeg teleskopa na svetu ELT-a (Extremely Large Telescope), koji će po dimenzijama premašiti najveće takve projekte. Završetak gradnje planiran je za 2016. godinu. Teleskop će biti težak 1000 tona. Kad se sabere površina svih ogledala potrebnih za teleskop, dobija se ekvivalent 42-metarskom ogledalu koje ima šest i po puta veću površinu za sakupljanje svetlosti od bilo kog teleskopa.elt-2011-02-cc

Ande su i ovaj put izabrane za mesto gradnje teleskopa iz više razloga: tamno nebo bez svetlosnog zagađenja, tanja atmosfera i dobar deo godine bez oblaka čine Čile jednom od najprivlačnijih lokacija za astronomske opservatorije. U Andima su četiri velika teleskopa – ALMA (Atacama Large Milimeter Array), VLT (Very Large Telescope), Las Campagnas i CBI (Cosmic Background Imager). Osim što zbog velike površine može sakupiti gotovo pet puta više svetla od bilo kojeg drugog teleskopa, ELT će imati deset puta veću rezoluciju nego što je ima najpopularniji svemirski teleskop Habl. No, iako svemirski teleskopi kao što je Habl mogu da uoče fine detalje neometani od zemljske atmosfere, njihova relativno mala ogledala nemaju toliku moć koncentrisanja svetla. Zemaljski teleskopi ponekad mogu da pruže više detalja o fizičkim osobinama nebeskih tela, kao što su njihova veličina, masa, hemijski sastav i drugo. Pored toga, istraživanja na zemaljskim teleskopima jeftinija su, a astronomi imaju i više drugih tehničkih sredstava na koja mogu da se oslone.

Inače, izgradnja ELT-a će koštati između 500 miliona i milijardu evra. Naučnici veruju da bi taj teleskop mogao da izmeni naše predstave o svemiru. Naime, uz pomoć ELT-a naučnici će tragati za ekstrasolarnim planetama na kojima je mogao da se razvije život.

 

Reference

  1. Dejvid, Jan, Džon i Margaret Milar, Kembrički rečnik – Naučnici, Dereta, Beograd 2003. str. 115.
  2. Čabrić, B., Galilejevi sateliti, Prosvetni pregled (Beograd), 08. novembar 2007., podlistak Pedagoška praksa, str. 8.

 

Cabric

 

 

 

 

Prof. dr Branislav Čabrić

Prorodno-matematički fakultet, Kragujevac

 

branko.cabric@gmail.com

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Share
Leave a Comment more...

Looking for something?

Use the form below to search the site:

Still not finding what you're looking for? Drop a comment on a post or contact us so we can take care of it!

preporučite nas

Share