Svet fizike

Postoje zanimanja koja omogućuju čoveku da se usavrši u jednoj korisnoj oblasti, da nauči da obavlja jedan posao koji je i njemu i drugim ljudima potreban. Takva zanimanja imaju svoju svrhu već i zato, što mnogi ljudi osećaju potrebu da nešto korisno i zanimljivo rade, pa zato postaju pekari, časovničari, mehaničari, tehničari . . . Da nema takvih zanimanja teško da bi život bio takav kakav je.

Međutim, postoje zanimanja, koja, onome koji to poželi, omogućuju da shvati širi deo stvarnosti i da stekne jednu opštiju sliku Sveta. Sliku u kojoj se nalaze na svom mestu i sva druga zanimanja prema značaju koji imaju. Zanimanje koje, možda najviše, svojim sadržajem omogućuje čoveku da u pojavama koje uoči, zakonitostima koja otkrije i shvati, vidi i nasluti Stvarnost, oseti svet u celini, jeste zanimanje fizičara.

Ta reč „fizičar“, obuhvata u sebi mnogo više toga no što bi se na prvi pogled moglo pretpostaviti. Jer fizika je fundamentalna nauka. Ona nam objašnjava pojave do one granice do koje mi uopšte možemo nešto da razumemo. Svo naše znanje iz drugih prirodnih nauka mora se slagati sa fizičkim zakonima. To što je fizika dosad bila, manje više, odvojena od nekih grugih prirodnih nauka i nije mogla da kaže svoju reč u njima, znak je da ona nije dovršena nauka i da će još dosta toga otkriti i objasniti da bi dala odgovore na neka važna pitanja koja nam postavlja recimo biologija, ili istraživanje zasada potpuno neobjašnjivih psihičkih pojava. To takođe znači da i druge nauke treba da se razviju toliko, da mogu da se spoje sa fizikom. Samo je pitanje vremena kada će fizika uspeti da objasni ono što nam je zasada tajna. Naslućuje se da predstoji povezivanje naučnih oblasti koje su, zbog istorijskih neminovnih razloga bile dosada oštro razdvojene.

Neupućenima može da izgleda da je zanimanje fizičara zatvoreno u sebe, da zahteva rad sa formulama, raznim laboratorijskim spravama, da u njemu mora da se meri i računa pa je zato suvo, doduše korisno, ali lišeno lepote i širine koju recimo ima umetnost. Naučnik, istraživač, obično se zamišlja kao čovek sa debelim naočarima, rasejan, razbarušen, izgubljen u nekim svojim računima, spravama i formulama, koje nemaju veze sa životom. Takva slika je vrlo, vrlo daleko od istine. Pravi fizičar je u stvari sasvim drugačiji, iako je možda i rasejan i razbarušen i zamišljen. Možda niko kao fizičar nije u tako bliskoj vezi sa pravim životom, sa Stvarnošću!

Za mnoge se može reći da poznaju svoj posao, ali za fizičara to znači da poznaje Svet. I to ne važi samo za one koji su u stanju da vide dalje, koji stvaraju fiziku. To važi za svakog ko uči i razmišlja o stvarima koje su drugi pre njega već otkrili, ko uspe da postojeće znanje primi u sebe i oseti ga kao svoje sopstveno znanje. I najprostija saznanja iz mehanike, ili nauke o toploti, pružaju nam stvarniji uvid u pojave koje svaki dan vidimo, i u njihove uzroke. Naprimer, već upoznavanje sa silama trenja i njihovim značajem, i zamišljanje: kako bi izgledao svet ako bi recimo sile trenja odjednom prestale da postoje, donosi nam mnogo jer otkrivamo jedinstveni uzrok raznim pojavama. Ili recimo kad shvatimo da je temperatura subjektivan pojam, koji uopšte ne mora da se uvodi da bi se objasnili svi toplotni procesi, odnosno kad shvatimo da čitava nauka o toploti može da se svede na mehaniku, a da pojam toplote i temperature postoji samo zato, što mi brzo kretanje molekula osećamo kao „vruće“, a sporo kao „hladno“. Čovek se sa svakom novom shvaćenom pojavom oseća i sam stvarniji, jer počinje da shvata i sebe kao deo neke opštije fizičke stvarnosti, i istovremeno je snažniji i radosniji jer počinje da oseća povezanost sa Svetom i ljudima. Tada takođe može da se začudi nad postojanjem života uopšte, a onda i nad postojanjem čoveka. Da se „zaprepasti pred snagom otkrića koja je dana čovjeku“ (Ivo Andrić). Jer fizičar je u sebi sačuvao sposobnost da pojave i činjenice ugleda kao da je prvi čovek koji ih je primetio, i da se pred njima začudi! Fizičar ne podleže navici svakodnevnog života, koja u stvari gasi život i otupljuje misao, već je u stanju da sa radoznalošću posmatra svet oko sebe i da shvati pravi značaj pojava koje vidi. Fizičar živi u beskrajnim prostranstvima atoma, zvezda, galaksija … i u beskrajima vremena. On nije izgubio sposobnost koju deca imaju: da sa radoznalošću posmatra stvari, da traži objašnjenja za njih, i da se na kraju nad njima začudi. Još je Gete rekao: „Najviše do čega čovek može doći jeste čuđenje“.

Već pomenuta povezanost fizičara sa ljudima iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, velika je stvar. Naime, svakome je jasno, da pojedine ličnosti u istoriji fizike, ma koliko da su doprinele svojim radovima, izolovane od drugih istraživača ne znače mnogo. U nauci niko ne radi sam. Svaki rezultat koji jedan čovek postigne uslovljen je čitavim nizom prethodnih istraživanja, sve do prvih razmišljanja o Svetu. Svaki napisan rad je podjednako značajan, jer se razmišljanja ljudi i njihova tumačenja prirodnih pojava međusobno uslovljavaju i jedno na drugo nastavljaju. Veliki engleski fizičar, astronom i matematičar Isak Njutn je govorio: „Ako sam video nešto dalje od drugih, to je zato što sam stajao na leđima džinova“. Nema sumnje da je mislio na svoje prethodnike: Kopernika, Tiho Brahea …

Osećajući u sebi opštu povezanost ljudi, fizičar ustvari oseća da radi u jednom velikom timu koji je raspoređen po celoj zemaljskoj kugli i koji je van vremena. Tako se i sam oseća rasprostrt i u prostoru i u vremenu i postaje svestan da svet sa njim niti počinje niti se svršava. Postaje svestan da će sve i bez njega i dalje postajati, da će ljudi i dalje saznavati i proučavati Prirodu, da će se život nastaviti. Tako je čovek u stanju da objektivnije posmatra Svet i Život [1].

Referenca

[1] Branislav Đorđević, O fizici, fizičarima i još ponečemu, Fizis, Katedra za fiziku, PMF, Beograd, br. ?, 196?., str. 1

Prof. dr Branislav Čabrić

Prirodno-matematički fakultet u Kragujevcu

branko.cabric@gmail.com

• Tweet