Svet fizike

Kada je poznati nemački fizičar 20. veka, Verner Hajzenberg, kao devetnaestogodišnji mladić, prvi put posetio Zomerfelda, koji je tada (1920. godine) bio profesor teorijske fizike na Minhenskom univerzitetu, i rekao mu da želi da studira fiziku, poveo se razgovor o radu u fizici. Između ostalog, Zomerfeld je rekao: „Znate, sigurno, šta je Šiler rekao o Kantu i njegovim tumačima: Kad kraljevi grade, rabadžije imaju da rade. Svi smo mi najpre rabadžije! No videćete kako vam i to pričinjava radost, ako takav posao obavljate brižljivo i savsno i pri tom, nadamo se i dokučite ponešto.“

U suštini to isto, rekao je i naš pesnik Dobriša Cesarić:

Teče i teče, teče jedan slap;

što u njem znači moja mala kap?

Gle jedna duga u vodi se stvara,

i sja i dršće u hiljdu šara.

Taj san u slapu da bi mogo sjati,

i moja kaplja pomaže ga tkati.

Ljubav prema istraživanju i želja za shvatanjem, treba da su razlog da čovek postane fizičar. Takva osnova pruža mogućnost da i sam čovek dȃ svoj doprinos u shvatanju Sveta i da i sam bude na očigledan način, podsticaj i daleki saradnik budućim generacijama. Želja da čovek postigne slavu, da istakne sopstvenu ličnost i stekne titulu, nije sama za sebe dovoljna da čovek bude fizičar, a često veoma smeta i uzrok je mnogih razočarenja i sukoba.

Trebalo bi da je svima poznata činjenica, koliko su pravi fizičari oduvek bili i jesu, široki u pogledu interesovanja za različite oblasti, u pogledu uočavanja i shvatanja onog što je vredno u svim oblastima nauke, umetnosti i poslova uopšte, bez obzira na to što nisu našli vremena da lično učestvuju u njima.

Veoma je važno osetiti da su Bor i Dirak i Plank i Pauli i Ajnštajn … bili živi ljudi i to vrlo živi. Ako postoji vrhunac u širini kojom se obuhvata Stvarnost, onda je to u slučaju ovih i ovakvih ljudi. Veoma je važno upoznati ih kroz njihov pristup stvarima, u njihovim tekstovima, predavanjima, razgovorima, pismima. Upoznati Hajzenberga u trenutku dok sa svoja dva sina i nekoliko prijatelja svira muziku Betovena i Šuberta. Upoznati Planka kao horovođu, dirigenta i pijanistu. Ajnštajna kao violinistu… Tako možemo videti da su mnogi fizičari i drugi naučnici u toj meri shvatili i osetili ono što je vredno i dobro u umetnosti, da su je prihvatili kao deo sebe i Sveta.

Treba se bliže upoznati sa razgovorima Diraka, Vajcsekera, Bora… pa videti prvo koliko su oni razmišljali i bili u stanju da razmišljaju o svemu, i drugo, koliko su bili pošteni pred sobom i ljudima, u odgovoru na pitanje: Koliko znam? Šta mi je jasno? Šta ne razumem?

Susret sa Borom, Hajzenbergom i njihovim prijateljima – jednim hirurgom i jednim fizikohemičarem, na brodu kojim su sami upravljali jedreći jednog letnjeg raspusta po Baltičkom moru, ili susret sa njima dvojicom kad su sa nekoliko prijatelja i Borovim sinom Kristijanom, bili zatrpani snegom u jednoj kolibi u brdima gde su bili na izletu, ili Hajzenbergove usamljene, višednevne šetnje po brežuljcima Rajnske doline – sve to, osvetljava nam stvaraoce fizike i sa drugih važnih strana, važnih da shvatimo zašto su razmišljali o prirodi i šta je to, njima lično donosilo. Ne treba stvarati autoritete nego razmišljati o svemu sopstvenim razumom.

Istovremeno se može videti da jaz, za koji se obično misli da deli nauku od umetnosti uopšte nije tako dubok, a možda ga ustvari i nema.

Jedno moramo imati na umu: Sve nas ljude, ma koliko bili različiti jedni od drugih, obuhvata i natkriljuje jedna ista, jedna jedina fizička stvarnost. Svi smo mi u potpuno istom položaju pred osnovnim pitanjima koja nam Priroda postavlja, a koja se tiču i našeg života i postojanja. Svi smo mi, pojedinačno, podjednako sićušni prema Prirodi u kojoj, kako je rekao Paskal, lebdimo između dve beskrajnosti: beskonačno velikog i beskonačno malog. Istovremeno smo i podjednako značajni u Vasioni jer smo, kao i sve što je živo, u stanju da se osećamo. Sa tako proširenom svesti, za koju je neophodno uviđanje onog što je večno i veliko oko nas, u čemu smo nastali i postojimo, ljudi počinju da u radu osećaju zajednički interes, koji potiskuje lični, jer ovaj izgleda slep i nevažan pred zvezdama.

Onaj ko to shvati, osetiće ogromnu punoću i svrhu života, i prihvatiće posmatranje i proučavanje prirodnih pojava, makar i u najmanjem obimu (ako nije fizičar ili naučnik uopšte), kao neophodan vid i ispoljavanje sopstvenog postojanja. U takvom životu, ispunjenim radom, razmišljanjem i doživljavanjem Sveta, misli o ličnom uspehu i potvrđivanju neće biti najvažnije, a lični doprinos ljudskom znanju o Svetu, pojaviće se kao posledica takvog života a nikako kao cilj!

Reči anonimnog natpisa na zvoniku crkve Sv. Margarete u Goti, uklesane još pre više od dvesta godina, jasno nam govore:

„ … Prosvećenost napreduje džinovskim koracima … Mržnja koju rađaju dogme i prinude savesti povlači se u senku; čovekova ljubav i sloboda misli nadvladavaju. Umetnost i nauke cvetaju, dok mi sve dublje prodiremo u radionicu Prirode. Zanatlije se približavaju umetnicima po savršenstvu; korisne veštine bujaju u svim oblastima života. To je verna slika našeg vremena.

Ne gledajte oholo i sa visine na nas ako budte otišli više ili videli dalje nego mi, već radije iz ovog opisa shvatite sa kakvom hrabrošću i sa kakvim naporom smo mi podigli i održali mesto na koje ćete vi doći.

Činite isto za one koji će doći posle vas, i radujte se!“ [1]

Referenca

[1] Branislav Đorđević, O fizici, fizičarima i još ponečemu, Fizis, Katedra za fiziku PMF-a u Beogradu, br. ?, 196?., str. 1.

Prof. dr Branislav Čabrić

Prirodno-matematički fakultet u Kragujevcu

branko.cabric@gmail.com

• Tweet